Пасти

Засновано (лабаво) на стварним догађајима ...

Postoji trenutak kasno u jesen, kada je većina lišća opala sa svojih grana i visi na trotoaru ili u oluku, negde – izgledajući osušeno, hrskavo i dosadno – kada shvatite da je jesen zaista zatvorila vrata još jedno leto. A što se tiče godišnjih doba, to je trenutak tranzicije...ne zbog onoga što kaže kalendar ili zato što se zemlja naginje ili rotira na određeni način, već zato što vaše srce zna da su svi planovi proleća sada sećanja ili na neki drugi način promašeni. A oluk nije ni približno tako veliki smuđ, za list, kao grana pamučnog drveta.

Postoji i trenutak kada sedite u stolici kod Fantastičnog Sama, i gledate ošišanu kosu koja vam pada u krilo i osećate se kao da mora da pripada nekom drugom — jer nema šanse da vaša glava drži toliko sedih pramenova. A što se tiče životnih godišnjih doba, to je trenutak tranzicije...ne zbog broja svećica na torti ili koliko je krugova zemlja pretrčala oko sunca, već zato što je mladost sada više odraz nego stvarnost, a toliko sećanja nije napravljeni su, verovatno, inače propušteni.

Dakle, sedeo sam na klupi nedaleko od opalog lišća, sumornog neba koje je visilo nisko u novembarskoj hladnoći, posmatrajući sedu kosu u krilu od ranije tog jutra i put kojim nisam prošao u životu, jednom, pre mnogo godina. To su uvek savršeni, putevi koji se ne kreću, jer nikada nisu imali priliku da budu manji — a razmišljanje je obično romantičnije od stvarnosti. Nije da sam se u tom trenutku osećao starim; ali se više nisam osećao mladim. Negde je ravnodnevnica mog života uvela novo godišnje doba; a jesenji povetarac hladno mi je gurnuo obraz.

Leto u jesen je tako značajan prelaz u našim godišnjim dobima, jer je perspektiva više ukaljana nego bilo koja druga. Nijedna lista nikada nije završena tokom leta; zima uvek dolazi prebrzo; a ušuškane između su veličanstvene palete i tamnoplave pozadine drveća nasuprot nekoliko nedelja popodnevnog neba. Onda lišće opada, nebo se spušta, a povetarac — kada se jednom zagreje na koži — postaje više grizući nego pozivajući. Samo je ljudski osetiti tračak tuge na opalom lišću i pitati se čija je kosa osedla oko tvojih nogu. Ljudski je samo poželeti više vremena protiv godišnjih doba. U tom trenutku sam osetio da postoji više stvari koje nikada ne bih uradio, nego stvari koje bih ikada uradio.

Onda se desila izuzetna stvar. Automobil je projurio pored ivičnjaka, i dok je to činio, lišće u oluku se uhvatilo za njegov trkaći trag. Zacvilili su kao deca na toboganu i odjahali vetrom sa ivičnjaka u vazduh, gde su uhvatili veći povetarac, koji ih je podigao još više, preko ulice i preko krovova, do mesta koje je bilo novo. , putovanje koje je bilo visoko i uzbudljivo. I shvatio sam da njihova sezona nije gotova. To je, na mnogo načina, tek počelo; a mesta koja su mogli da vide samo sa svoje grane nekoliko nedelja ranije postala su odredišta i trenuci na koje su trčali. Povetarac mi više nije bio tako hladan na obrazu; planulo je mogućnošću, a ja sam bio podignut.

I iako sam 98% siguran da je to samo moja mašta, ipak ću ovo zadržati kao deo sećanja. Dok sam stajao da odem, bio je još jedan auto, još jedan nalet i još jedna grupa lišća koje je pušteno na vetar. Ustajali su i igrali i navijali ushićeno; i kada je poslednji iz gomile posegao više u uzburkani vazduh, zastao je na trenutak – zakačen u vremenu i prostoru – okrenuo se i brzo mi namignuo i osmehnuo se… pre nego što je odjahao povetarac do mesta u daljini koje samo prethodna sezona nije bila ništa više od mrlje na horizontu.

Prokleta godišnja doba. Rođeni smo da jašemo vetar.