Пригрлите свој дан штреберства

Увек сам био помало штребер. Као клинац, редовно сам гурао нос у књигу, прилично лако добијао добре оцене, волео сам стрипове, имао сам велику коврџаву косу, а био сам толико висок и мршав да су ми се дуге ноге практично протезале до пазуха. Завршио сам средњу школу близу врха свог разреда, дипломирао на факултету и отишао право у дипломски без размишљања о још више школе. Поседујем више професионалних лиценци и сертификата и стално премашујем потребан број сати за професионални развој под тим лиценцама само зато што волим да учим ствари. Волим податке и уграђујем их у свој рад кад год могу (иако је могуће да само тражим потврду да сви ти часови математике и статистике нису били губљење мог времена). Још увек волим Вондер Воман, имам срамотан број Легоса у својој кући немој припадају мојој деци, и буквално одбројавам док моја деца не постану довољно стара да почну да читају „Харија Потера“. И још доста свог слободног времена проводим са носом забијеним у књигу.

Зато што се зовем Линдзи, и ја сам штребер.

Не бих рекао да сам се стидио што сам био штребер кад сам био млађи, али то свакако није било нешто што сам ставио на билборд. Увек сам се ослањао на своје спортске способности и дозволио да то засени неке од мојих штреберских склоности. Али како сам постао старији, дефинитивно ми је постало пријатније да пустим да се вијори моја штреберска застава. Нисам сигуран да је то икада била свесна одлука, или сам постепено све мање марио за то како други процењују моје хобије и интересовања.

Такође сам почео да ценим вредност у стварању простора за друге да се покажу као своје аутентично ја. И тешко је очекивати да се други покажу као своје аутентично ја ако ја нисам био вољан да то учиним.

Јер, без обзира да ли се идентификујете као штребер или не, сви ми имамо ствари које нас саме чине јединственим – и нико никада не би требало да се стиди шта су те ствари. Када свако има простора да дише, да постоји као своје право ја, да се повеже једни са другима на нашим најљуднијим нивоима, стварамо окружења која су аутентична, искрена и психолошки безбедна – где су људи слободни да расправљају о својим страстима, било да је то Марвел против ДЦ-а, Ратови звезда против Звезданих стаза, или Јенкији против Ред Сокса. А ако можемо безбедно да се крећемо тим врућим темама, онда постаје лакше сарађивати на пројектима, решавати проблеме и радити заједно на решавању најтежих проблема. А та магија се дешава само ако је свако слободан да каже шта мисли, изрази своје мишљење и поштује перспективе других (све док та мишљења и перспективе поштују и не штете никоме, наравно).

Зато вас данас, на Дан Ембраце Иоур Геекнесса, охрабрујем да пустите своју штреберску заставу да се вијори и да покажете своју аутентичност. И што је још важније, учините свесни напор да дозволите другима да учине исто.

Како се појављујеш аутентично?

И како доприносите простору у којем се и други могу аутентично појавити?