Национални месец свести о имунизацији
Август је Национални месец свести о имунизацији (НИАМ) и одлично је време да проверите да ли смо сви у току са својим вакцинацијама. Већина људи сматра да су имунизације нешто за малу дјецу или адолесценте, али чињеница је да су и одраслима потребне имунизације. Имунизација је најбољи начин да се заштитите од веома исцрпљујућих и смртоносних болести које и данас постоје у нашем окружењу. Они су врло лаки за приступ и постоји много опција за примање имунизације по ниским, или чак бесплатним ценама од неколико провајдера у заједници. Имунизације се ригорозно тестирају и надзиру, чинећи их изузетно сигурним са само мањим нуспојавама које трају само неколико сати до неколико дана. Постоји много угледних, научно прегледаних извора информација како бисте сазнали више о вакцинацијама и виталној улози коју они имају у очувању здравља и здравља вас, ваше породице, ваших комшија и ваше заједнице. Док у наставку говорим о специфичним болестима, повезат ћу сваку од њих са центрима за контролу и превенцију болести Изјаве о вакцинама.
Вакцинације можда нису прва ствар на коју помислите када се припремате за повратак у школу. Али осигурати да сте заштићени од уобичајених болести које се шире у великим гомилама требало би бити једнако важно као и набавити нови руксак, биљежницу, таблет или средство за дезинфекцију руку. Често чујем да људи говоре о томе да им није потребна имунизација за болест која више није распрострањена или уобичајена тамо где живе или похађају школу. Међутим, ове болести и даље постоје у многим деловима света и може их лако пренети невакцинисана особа која је преко лета путовала у једно од подручја.
Дошло је до велике епидемије оспица коју сам помогао да истражим као медицинска сестра и истраживач болести у Здравственом одељењу Три округа 2015. године. епидемија је започела породичним путовањем у калифорнијски Дизниленд. Пошто је Диснеиланд дестинација за одмор многих људи у Сједињеним Државама (САД), неколико породица са невакцинисана деца и одрасли вратио са болешћу, доприносећи једној од највећих епидемија оспица у новијој историји САД. Оспице су високо заразни вирус који се преноси ваздухом и преживи у ваздуху неколико сати а могу се спречити двема вакцинама против оспица, заушњака и рубеоле (ММР) које трају цео живот. Постоји још неколико имунизација које млади људи морају примити како би заштитили себе и друге од заразе овим болестима. ЦДЦ има табелу коју је лако пратити на којој се препоручују имунизације и у којој доби.
Вакцинације нису само за децу. Да, деца се често вакцинишу на годишњем прегледу код свог лекара, а како старите, примате мање имунизација, али никада не достижете године у којима сте потпуно завршили вакцинацију. Одрасли још увек морају да добију тетанус и дифтерија (Тд or Тдап, који има заштиту од хрипавца, свеобухватна имунизација) сваких 10 година, примите а имунизација шиндре након 50. године живота, и а пнеумококни (помислите на упалу плућа, инфекције синуса и уха и менингитис) вакцинације у доби од 65 година или млађој ако имају хронично стање попут болести срца, рака, дијабетеса или вируса хумане имунодефицијенције (ХИВ). Одрасли, баш као и деца, треба да добију годишњу вакцинација против грипа како би се спречило оболевање од грипа и нестанак током недељу дана школе или посла, а могуће је и да има више опасних по живот компликација.
Избор невакцинисања је избор за добијање болести и уклањање избора да се болест добије од некога ко можда нема избора. У овој изјави има много тога да се распакује. Овим желим рећи да сви препознајемо да постоје неки људи који се НЕ МОГУ вакцинисати специфичним вакцинацијама јер су или премлади за примање имунизације, алергични су на имунизацију или имају тренутно здравствено стање које спречава их да добију имунизацију. Ови појединци НЕМАЈУ избора. Једноставно се не могу вакцинисати.
Ово се веома разликује од некога ко МОЖЕ да се вакцинише, али одлучи да то не учини из личних или филозофских разлога. То су здрави људи који немају алергију или здравствено стање које их спречава да се вакцинишу. Знамо да су оба скупа људи подложна заразу против које нису вакцинисана и да што је већи број људи који нису вакцинисани у заједници или популацији, то су веће шансе да се болест утврди и прошири међу људима који нису вакцинисани.
Ово нас враћа здравим људима који МОГУ да се вакцинишу, али одлуче да то не учине, доносећи одлуку не само да се излажу ризику од болести, већ и доносећи одлуку да се вакцинишу и други људи који немају избора ризик за болест. На пример, неко ко не жели да се вакцинише против грипа сваке године физички и медицински говорећи, може бити вакцинисан, али је одлучио да то не учини јер „не жели да се вакцинише сваке године“ или „не мисли добити грип је тако лоше. " Рецимо касније током године када се грип шири, ова особа која је одлучила да се не вакцинише ухвати грип, али не препознаје да је грип и проширила га је на друге људе у заједници. Шта се дешава ако је ова особа са грипом вртић за одојчад и малу децу? Сада су изабрали да сами ухвате вирус грипа, и одлучили су да га ухвате и шире га на малу децу која се не могу вакцинисати вакцинацијом против грипа јер су премлада. То нас доводи до концепта који се зове имунитет стада.
Имунитет стада (или тачније, имунитет заједнице) значи да је значајна количина људи (или стада, ако желите) вакцинисана против одређене болести, тако да болест нема баш добре шансе да задржи невакцинисану особу и шири се унутар те популације. Пошто је свака болест различита и има различите способности преношења и преживљавања у животној средини, постоје различите стопе имунитета стада за сваку болест која се може спречити имунизацијом. На пример, оспице су веома заразне и пошто могу да преживе до два сата у ваздуху, а потребна је само мала количина вируса да изазове инфекцију, имунитет стада на оспице треба да буде око 95%. То значи да је 95% популације потребно вакцинисати против оспица да би се заштитило осталих 5% који се не могу вакцинисати. Са болешћу попут полиомијелитиса, коју је мало теже ширити, ниво имунитета стада је око 80%, или је потребно вакцинисати популацију, тако да је осталих 20% који медицински не могу добити вакцину против полиомијелитиса заштићено.
Ако имамо велики број људи који МОГУ да се вакцинишу, али одлуче да то не буду, то ствара већи број невакцинисаних људи у популацији, снижавајући имунитет стада, омогућавајући да се болести попут оспица, грипа или дечије парализе преузму и шире на људе који медицински нису могли бити вакцинисани или су били премлади за вакцинацију. Ове групе су такође под већим ризиком од компликација или смрти јер имају друга здравствена стања или су једноставно премладе да би се саме бориле против вируса, што захтева хоспитализацију. Неки од ових хоспитализованих појединаца никада не преживе инфекцију. Све се то може спречити. Ови млади људи или људи са медицинским компликацијама због имунизације могли су избјећи хоспитализацију, или у неким случајевима смрт, ако су они из исте заједнице који су имали избор да се вакцинишу одлучили да се вакцинишу. Тренутно видимо исте трендове са ЦОВИД-19 и људи који су одлучили да се не вакцинишу против њега. Скоро 99% тренутних смртних случајева од ЦОВИД-19 су људи који нису вакцинисани.
Желим да завршим говорећи о приступу вакцинацијама и безбедности вакцина. У САД је прилично лако приступити вакцинама. Имамо среће: ако их желимо, већина нас их може добити. Ако имате здравствено осигурање, ваш лекар их вероватно носи и може их администрирати или ће вас послати у практично било коју апотеку да их прими. Ако имате децу млађу од 18 година, а она немају здравствено осигурање, можете се заказати у свом локалном здравственом одељењу или амбуланти у заједници ради вакцинације, често за било који износ донације који си можете приуштити. Тако је, ако имате троје деце без здравственог осигурања и сваком од њих је потребно пет вакцина, а имате само 2.00 долара које можете донирати, ова здравствена одељења и пружаоци услуга ће прихватити 2.00 долара и одрећи се остатка трошкова. То је због националног програма тзв Вакцине за децу.
Зашто имамо тако лак приступ вакцинама? Зато што вакцине делују! Они спречавају болести, дане боловања, компликације болести, хоспитализације и смрт. Вакцине су једне од најтеже тестираних и надгледа лекови на данашњем тржишту. Размислите, која компанија жели да направи производ који ће повредити или убити значајан број људи који узимају лекове? То није добра маркетиншка стратегија. Дајемо вакцине одојчади, деци, адолесцентима и одраслима свих узраста, а врло је мало озбиљних нуспојава које људи доживљавају. Већина људи може имати болну руку, малу црвену површину или чак грозницу неколико сати.
Вакцине се не разликују од антибиотика које вам лекар може прописати за инфекцију. И вакцине и антибиотици могу изазвати алергијску реакцију, а пошто је никада раније нисте имали, нећете знати све док не узмете лекове. Али колико нас доводи у питање, расправља или чак негира антибиотик који нам је провајдер преписао, слично ономе што се дешава са вакцинама? Друга сјајна ствар код вакцина је то што је већина само доза или две и могу трајати цео живот. Или у случају тетануса и дифтерије, потребан вам је сваких 10 година. Можете ли рећи да вам је за инфекцију био потребан само једном у 10 година? Вероватно не можете. Већина нас је имала антибиотике у последњих 12 месеци, али не доводимо у питање безбедност тих антибиотика, иако неки антибиотици могу изазвати нуспојаве и смрт, попут резистенције на антибиотике, изненадног срчаног застоја, пуцања тетиве или трајни губитак слуха. То нисте знали? Прочитајте упутство за употребу било ког лека који тренутно узимате и можда ћете бити изненађени нуспојавама које могу изазвати. Па почнимо школску годину како треба, останите паметни, останите здрави, вакцинишите се.