Сећање на трудноћу и губитак дојенчади - исцељујуће путовање једне мајке
UPOZORENJE ZA TRIGER: Gubitak deteta i pobačaj.
Мој слатки дечаче Аиден,
Недостајеш ми.
Кад твоју стару сестру окупам или спремим за школу,
Мислим на тебе.
Кад видим дечака у твојим годинама,
Замишљам како бисте изгледали.
Кад прођем поред пролаза са играчкама у продавници,
Питам се са којим бисте се радо играли.
Кад сам у шетњи,
Замишљам вас како посежете за мојом руком.
Možda nikad neću znati zašto je tvoj život bio tako kratak,
Ali znam svim srcem da jesi i da ćeš uvek biti voljen.
Loše stvari se dešavaju dobrim ljudima.
Sećate li se najgoreg dana u svom životu? Moj je bio 2. februar 2017. Dan kada smo otišli na ultrazvuk za otkrivanje pola i umesto toga čuli potresno: „Tako nam je žao, nema otkucaja srca.“ A onda tišina. Zagušujuća, sveprouzrokujuća, slamajuća tišina, praćena potpunim slomom.
„Mora da sam uradio nešto pogrešno!
Šta sam uradio da to zaslužim?
Kako ću ikad dalje?!
Da li to znači da ne mogu imati više dece?
Зашто?!?!?"
Otupio, ljut, zbunjen, neadekvatan, kriv, posramljen, slomljenog srca – sve sam to osetio. Ipak, na sreću u manjem stepenu. Lečenje od nečega ovakvog je putovanje bez kraja. Tuga je nelinearna – u jednom trenutku se osećate dobro, u sledećem – nesposobni ste zbog gubitka.
Ono što je pomoglo, posebno u ranim fazama, bila je podrška naše slatke porodice i prijatelja, od kojih su neki doživeli sličan slom. Prijave, promišljeni pokloni, sredstva za tugu, obroci prvih nekoliko dana, izvođenje u šetnju i još mnogo toga. Izliv ljubavi koji smo primili bio je ogroman blagoslov. Takođe sam imao privilegiju da imam pristup dobrim fizičkim i mentalnim zdravstvenim beneficijama, kao i solidan sistem podrške na poslu. Mnogi ne…
Uprkos mojoj neverovatnoj strukturi podrške, upao sam u zamku stigme. Pobačaji i gubici novorođenčadi su neverovatno česti, ali se teme često označavaju kao „tabu“ ili se u razgovorima minimiziraju („Bar nisi bila tako daleko“, „Dobro je da već imaš jedno dete.“) Светска здравствена организација, „otprilike jedna od četiri trudnoće završava se pobačajem, uglavnom pre 28. nedelje, a 2.6 miliona beba je rođeno mrtvorođeno, od kojih polovina umire na porođaju.
U početku mi nije bilo prijatno da pričam o tome i tražim stručnu pomoć. Nisam sam koji se ovako oseća.
Svi možemo drugačije da se nosimo sa tugom. Nije sramota biti potrebna pomoć. Pronađite ono što radi za vas i vašu porodicu. Odvojite vreme da tugujete i ne žurite sa procesom zarastanja. Jedan minut, jedan sat, dan po dan.
Корисни извори: